INSTITUCIJA
Bila mi je to jedna od najtežih odluka u životu: da više neću biti zaposlena u organizaciji koja mi je promenila i zauvek obeležila život. Na najpozitivniji mogući način, dakako, što svakim danom sve više shvatam, evo, već bezmalo dve decenije. O tome koliki je pečat ostavila u mom malom svetu - možda neki drugi put. Memoari bi tome više priličili imajući u vidu intenzitet angažmana koji ovu organizaciju vazda odlikuje. Ova virtuelna forma prekratka za sve one susrete, akcije, putovanja, neizvesnosti, premore, sulude situacije, ostajanje bez teksta i knedle u grlu, one od tuge, al' mnogo više od uzbuđenja i radosti, ostajanja bez teksta pred onim, kako Pesnik Ovdašnji veli:

'Bog je katkad pravi šeret,
Na strmini doda teret,
Il' poturi nedohvatno da se dohvati.
Bog je dobar...
Kako kome.
Bolj' da ne pričam o tome,
Zaplakaću ili ću opsovati.'

Elem, naš tadašnji direktor Karči želeo je da mi, kako je red, kolektiv napravi prigodni ispraćaj povodom, kako reče, mog odlaska.

'Da Vam nije palo na pamet. Ta neću valjda - božmeprosti! - na ahiret!' odgovorila sam pomalo oštro i onako mladalački nadobudno, a zapravo istinski dirnuta - štaviše: prepadnuta - znajući svoju plačljivu prirodu i grozu od patetike 'rastanaka'. Na njegov iznenađeni, upitni pogled odgovorih:

'Želim Vam da svako odavde 'ode' kao što ću vam ja 'otići',' rekoh naglašavajući ključnu reč koja beše povodom ovog razgovora, znajući da prelazim u tada potpuno novu instituciju Pokrajinskog ombudsmana, u kojoj je tada već bilo njih troje iz 'istog pelcera', iste organizacije. 'Mogu ja sto puta odavde da izađem, al' nikada zaista da 'odem'.'

'Nisam siguran da razumem šta hoćeš da kažeš,' reče Karči pomalo zbunjeno i pogleda u Anu, njegovu zamenicu i moju šeficu i tada najbližu saradnicu. (Ako sam ga tada, kao i mnoge moje tadašnje koleginice i kolege, doživljavala kao profesionalno-duhovnog oca na početku naših karijera, Anu smo sasvim izvesno u tom smislu smatrali mamom.)

'Ova organizacija je k'o hotel Kalifornija,' odgovorih trepćući u nastojanju da zadržim suze. 'Možeš da se odjaviš, al' nikada stvarno da odeš. Mislim, u dobrom smislu, obratno od onoga o čemu se u pesmi govori. Ova organizacija ide sa mnom, hteli mi to oboje ili ne.'

Još uvek pamtim njegov izraz lica, a u ušima mi, kad se setim svega toga, i dalje odzvanja njegov gromoglasni smeh i Anin duboki, dugi uzdah u pozadini...

**********

Kasnije je nas, Ehovaca, u novoformiranom pokrajinskom organu bilo ukupno šestoro. Takoreći trećina zaposlenih. Potrefi se neka zgoda, neki prijem u Banovini, kada su se moj tada već prethodni i tadašnji novi pretpostavljeni konačno i lično upoznali.
(Napomena: još uvek novopečena pokrajinska institucija tada je još 'gostovala' u zgradi tadašnjeg Izvršnog veća, današnje Vlade AP Vojvodine, dok se EHO u svojoj trinaestoj godini - takoreći već taman stasala za konfirmaciju - upravo bila uselila u svoju sopstvenu zgradu.)

'Čujte, moram nešto da Vam kažem, krajnje ozbiljno,' reče tom prilikom Karči prvom pokrajinskom ombudsmanu uz šeretski osmeh. 'Ako još neko od Ehovaca dođe kod Vas u instituciju, moraćemo Vašu tablu sa nazivom firme da preselimo tamo kod nas na Telep, na našu zgradu. Il' obratno: da mi našu zakačimo na ovu Vašu ovde. Ovako prosto više ne biva...'

**********

Na svu sreću i radost (nas) mnogih - EHO biva! Evo, već 30 godina...